Priča sa veselog spusta '04
preuzeto sa sajta MENSA SCG

   Tako mi je i trebalo... Pisala sam tekstove o tome kako je divno sa Mesnom putovati, jer možeš komotno mozak da zaboraviš kod kuće. Hvalila sam se kako sam uživala, otrovne komentare sam davala na organizaciju ovog ili onog događaja, i nije ni čudo što me je sve ovo snašlo nakon toga.

   Sad se vi pitate šta li mi se to tako gadno desilo. Ma, nije gadno, nego mi se jednostavno izmakla mogućnost da bezbrižno putujem - osnovali smo SIG PDP i samim tim, došla sam u situaciju da u oragnizaciji putovanja i učestvujem. U slučaju Veselog spusta na Ibru 2004 to je izgledalo ovako.

    Kao i svaki dobar organizator, više od mesec dana ranije počela sam da tragam za informacijama: kada, ko i kako. Spontano se organizacioni posao preneo i na Pavla - koordinatora Mense Kraljeva, koja je tih dana bila u formiranju. On je došao do informacije kada je tačno ta manifetsacija. Takođe je bio ljubazni domaćin u vreme kad sam, iskoristivši održavanje testiranja u Kraljevu, otišla da "obiđem teren" i proverim mogućnosti smeštaja i još neke detalje. U to vreme je još sve izgledalo dosta jednostavno. Doduše, razgovor sa organizatorom učešća naše ekipe na prošlogodišnjem spustu, uneo mi je malo sumnje u dušu - ako Dragan kaže da će problemi da iskrsavaju u rojevima - mora da je stvarno tako. No, ne lezi vraže...

   Spust se približavao, a ja nikako da dođem do nekog bližeg podatka o tome koga treba "uhvatiti za gušu" vezano za iznajmljivanje čamca. A onda, nekih 20ak dana pre spust, konačno sam od Pavla dobila ime i telefon glavne face za organizaciju. Istog trenutka sam joj se obratila telefonom, u želji da saznam kolika će cena biti ovoga puta za iznajmljivanje čamca. Ne možete ni da zamislite kako sam se osećala, kad mi je ona, posle 20-o minutnog marketinškog teksta objasnila da će ove godine čamce dobijati oni koji "sponzorišu" manifestaciju sa 70 - 80.000 dinara. Sva sam bila zabezeknuta, jer sam očekivala neku cenu od 7 do 10 hiljada, te je mozak počeo ubrzano da mi pretražuje moguće izlaze iz te glupe situacije. Gospođa organizator me je posavetovala da potražimo neke manje firme koje bi sponzorisale naše učešće. A ja sam tipično dete socijalizma, i meni te fore sa sponzorstvima slabo idu u lglavu, a još teže idu od ruke.

   Počela je moja kuknjava na sve strane. Trust mozgova bio je obavešten o novonastaloj situaciji i tražio se izlaz. Gorepomenuta dama mi je, doduše, spomenula mogućnost da će par dana pred spust, ako im veliki sponzori ne pouzimaju sve čamce, evetualno biti moguće iznajmiti plovilo za razumnu sumu, ali ko bi se oslanjao na takvu minimalnu mogućnost. Pokušavali smo da dobijemo čamac od vojske, da nađemo neku organizaciju koja bi podelila sa nama svoj čamac, čak smo i gazda Radeta (vlasnika kuće gde je organizovanm smeštaj), angažovali da potegne svoje veze. No, početak jula se približavao, a nigde ni tračka nade da ćemo nešto uraditi.

   Moje elemetarno poznavanje Marfijevih zakona govorilo mi je da će neka kombinacija da upali čim dignem ruke od svega. Oni koji me bolje poznaju znaju da gotovo nikad ne odustajem, ali što više stižem životno iskustvo, saznajem da je i to ponekad potrebno uraditi. Te sam lagano počela da ubeđujem sebe da bi mi, u stvari, više i odgovaralo da ne idemo na spust. Jes da sam zbog te manifestacije odložila sopstveni odlazak na more, i time pretumbala planove još niza drugih ljudi, ali smislila sam da bi mi baš prijalo da jedan vikend odsedim u Beogradu, odem u šoping pred odmor isl. Za svaki slučaj, ja sam ipak pripremila poruke za predsedništvo Mense (vezano za sufinansiranje naše akcije) i za slanje na mailing listu PDP SIGa, kao da sam znala... I naravno, Marfi se opet pokazao na delu. Tri dana pred manifestaciju, organizatori su spustili loptu i omogućili rentiranje čamca. Ljudi, noge su mi se odsekle od frke: dal ćemo sve stići da odradimo, kako da se na brzinu dogovorim sa ljudima, dal nam je smeštaj još na raspolaganju... A treba i majice da se pripreme, i zastava i da se nabavi meso za roštilj i još koješta.

   Srećna okolnost je bila da su članovi PDP SIGa dosta uigrani što se tiče putovanja, i što je najvažnije za organizatora - kad kažu da će ići, stvarno i krenu na put. Kako nam se u ovom slučaju pridružilo i nekoliko članova NTCa, malo je bilo odustajanja kod njih, ali, da ne budem nepravedna, priznaću da su razlozi bili opravdani. Još srećnije okolnosti su bile što je Dragan sačuvao prošlogodišnju zastavu, a Uroš, između brojnih svojih poslova, našao par sati da posveti pravljenju majica za našu ekipu. Sve u svemu, nađosmo se u Mataruškoj banji te subote 3. Jula.

   Na roštiljanju, tog, prvog dana, pridružili su nam se svi novi članovi Mense Kraljeva, dok je ekipa za spust brojala četrnaest, na čamcu koji je predviđen za deset osoba. Ova lokalna Mensa je formirana nekoliko nedelja ranije, i učešće na ovogodišnjem Veselom spustu je unekoliko bila njena prva akcija, u saradnji sa PDP SIGom. Prijem članova je održan tokom juna meseca, a ovu priliku smo iskoristili da se novi članovi malo međusobno, i sa nama iz drugih gradova, upoznaju i druže.

   Jedva sam našla dobrovoljca (ili možda volontera??!?) za bavljenje oko roštilja, jer su momci, okuraženi prisustvom kraljevačkih lepotica, prionuli na fudbal svom snagom. Da se vidi ko šta ume i zna! Morala sam malo da iskoristim i svoj autoritet "glavnog organizatora" (ili šefice, kako su me neki spontano prozvali ?!?), ne bi li ih privolela da se ipak okrenu drugoj najvažnijoj nevažnoj stvari u životu, tj pripremi klope. Devojke su dale svoj doprinos seckajući salate i praveći društvo okupljenima oko roštilja. I nakon svega, neumorna omladina je požurila u Kraljevo na koncert, pa zatim na žurku... Međutim, još neumorniji se pokazao i naš gazda Rade, koji se, usled kvara na jednom od naših automobila, ponudio da bude prevoznik delu ekipe, i uredno ostao sa njima do jutra.

   Poučena prošlogodišnjim iskustvom, podučila sam momke da treba naoštre laktove za probijanje kroz buseve koji su trebali da nas prevezu do polazne tačke. Ovoga puta, međutim, su organizatori bolje odradili stvar, te nije bilo gužve i svi smo se lepo smestili i dremkali do ruševina srednjevekovnog Maglića. A tamo nas je, naravno, dočekala opšta gungula. Ljudi koji su tu prenoćili u šatorima, završavali su doručak, novopristigli su iskakali iz autobusa i spuštali se strmom padinom ka reci. Valjalo je pregaziti i gvozdenu mrežu koja pokriva zamku za zverinje, e da bi se stiglo do mesta gde su se delili i duvali čamci. U opštoj gužvi, trebalo je navigati naše momke da ne ugaze, noseći ogroman čamac nad glavama, u neko od ognjišta iz kojih se još uvek pušilo. No, nekako stigosmo živi i čitavi do vode. I tu poče ludnica.

   Ibar je ovoga puta, zbog bitno kišnije godine, bio znatno veseliji nego prošli put. To nas je prilično iznenadilo, te smo još na startu krenuli da se tumbamo po, za nas 14 ipak premalom čamcu. Voda je trenutno našla svoj put i uletela u naše plovilo, te su po njemu krenule da plivaju plastične kante sa klopom i foto-opremom, a naša dodatna suva odeća je istog trenutka prestala da bude suva. I sama sam aterirala sa svog mesta pravac u vodu koja je obilato prekrivala dno čamca. A već smo hitali ka početnim brzacima i valjalo je upravljati, kako se ne bi izudarali o podvodne stene, ili okačili o grane drveća koje je štrčalo sa obale. Opšta cika i vriska je nastala, pivo koje smo poneli brzo je nestajalo, što je dodatno podgrevalo atmosferu. Jezda je spontano preuzeo ulogu komandanta plovila, i mora se priznati da mu je prijalo.

   Vrlo brzo sam se setila da sam potpuno zaboravila na jedan detalj od prošle godine, a to je da si posle par minuta spuštanja, od glave do pete mokar. Što je bilo u redu prošlog, izuzetno žarkog leta, ali ovoga puta, ipak, nije baš tako prijalo. Pitate se od čega smo to bili mokri - pa od ratovanja sa drugim čamicma. Naročito su se na nas napikirali članovi ekipe Telekoma, koji su nas besomučno prskali svim raspoloživim sredstvima. Pritajili smo se dok smo razradili strategiju za kontranapad, a onda naleteli svom snagom, na 064 neprijatelja. Nešto ipak nije bilo u redu: dok smo mi atakovali uz ratne pokliše, na naizgled iznenađene telekomovce, odejednom su se galoni vode sručili na nas s leđa. Ljudi, pa šta je ovo??!?! Ko sad napada? Avaj, u žaru razvijanja strategije i taktike, nismo primetili da Telekom ima više svojih ekipa, i da smo, zapravo, napali pogrešan čamac. Tako smo se našli između dve vatre, ali je ishod te bitke sa daleko nadmoćnijim naprijateljem bio osvajanje 064 kačketa koji se ponosno zavijorio na jarbolu naše zastave.

   Nešto kasnije pojavio se čamac od koga smo svi sistematski bežali: imali su kod sebe neku motornu pumpu i neko valjda vatrogasno crevo, kojim su obilato tuširali sve što im se našlo na putu. Nisu ostali pošteđeni ni posmatrači spusta, koji su nas gledali sa usputnih mostova. Već poprilično smrznuti, zaobilazili smo ih u širokom luku. I usput grozničavo tražili mesto pod suncem, gde bismo svoje prozeble kosti malo ogrejali i odeću prosušili. A i apetit nam se otvorio dok smo plovili između raznih čamaca sa kojih se pušio roštilj i širio opojne mirise. Te smo mi naš skromni obrok - burek bez jogurta, smazali na jednoj plažici koju rastinje nije sakrilo od sunca. To je bio momenat da se malo osvrenom i na predivnu prirodu koja nas je okruživala. A i da osmotrimo ima li kakvih čudnih plovila, kao prošle godine. Moj favorit ovoga puta bio je guslar na ledenom bregu. Zapravo, na ogromnim pločama stiropora, niz Ibar se spuštala ekipa crnogoraca, praćena zvucima gusala, i pojanjem prigodnih pesama od strane brkatog guslara. Najveću pažnju su ipak privlačili i gužvu oko sebe pravili, čamci sa kojh se orila svirka trubača. Veselje bez granica!!! Valjda su oni jedino i mogli da nas zagreju, onako ukočene od zime.

   U stvari, moglo je i sunce da nas razgreje, ali nešto kasnije. Zapravo, nizvodno od Mataruške banje, u kojoj smo pojeli organizovani ručak - pasulj zvani 3 zrna u 2 reda, spust je nastavila ekipa umanjena za nekoliko članova. Ti srećnici (uključujući i mene) su zagrlili jastuke u kući kod gazda Radeta, i utonuli u carstvo snova za 3 sekunde. A oni manje srećni, koji su nastavili put, suočili su se sa besomučnim veslanjem u ovom delu reke koji je prilično miran, a znatno širi, te nije zaklonjem rastinjem od sunca. Rezultat toga je da se na kraju nije tačno znalo dal je to ekipa Mense, ili gostujuća ekipa crvenokožaca iz neke daleke zemlje. No važno je ekipa stigla na cilj i da je sve okončano kako treba, ovoga puta bez povreda, osim nešto opekotina. To stvarno i jeste važno, jer je ove godine bilo posla i za hitnu pomoć, usled nepažnje ili neznanja nekih učesnika, tako da je jedna učesnica veoma teško povređena, što smo saznali preko lokalnih medija.

   Ono što se na kraju svega može reći je da smo svi bili zadovoljni ovom akcijom, novim iskustvima, poznanstvima, i iznad svega - druženjem. Lično sam zadovoljna što sam prošla kroz vatreno krštenje kao organizator, ili da budem preciznija - koorganizator, obzirom da je zaista veliki deo posla odradio Pavle Rakić. Veliko mi je zadovoljstvo što smo i sa gazda Radetom Perišićem i njegovom porodicom nastavili saradnju, i što su nam oni ponudili gostoprimstvo za buduće akcije, kao i mogućnost da neki deo opreme držimo kod njih u kući tokom godine.

Aleksandra Borović, PDP SIG