Priča sa veselog spusta '04
ispričao Goran iz Kragujevca

DAN PRVI: Bahanalije na Ibru

   Pažljivo pročitajte ovu priču, naročito Vi koji biste pod inspiracijom mojih prethodnih priča plovili rekom. Ova priča je i najveće iskukstvo od svega što sam preplovio. Pa priča bi počela nekako ovako:
   » TE NEDELJE ĐAVO STADE PRED NAS TE NAM REČE: »MORE, GUSARI SA MORAVU, ŠTO DALJE OD IBRA!« A MI ĆEMO NJEMU: »MORE, ĐAVOLE CRNI, UKLONI SE S PUTA!«
   Bilo je više predznaka da ovoga puta neće biti lepo na splavarenju kao ranije. Pametni ljudi su i knjige napisali o znacima i predznacima, ali gusari Moravoplovci znaju da kad ih voda ponese i kad zaplove kočnica nema, nazad nema,ne znaju za povlačenje i zaboravljaju kako pametniji popušta.
   Te nedelje smo se spremali za dugo očekivani Veseli spust na Ibru. Farbao sam belom bojom ime na našim gumama »GUSARI SA MORAVU«. Sutradan jedna od te dve pukne. Kupim novu od vulkanizera, nadujem je, sutra pukne i ta nova, sama od sebe.Vulkanizer mi proda opet gumu i poruči da ako i ta pukne, sledeća će biti besplatna.
   Te subote,3.ćeg jula 2004.te, neće da mi upali Bela lađa, namučio se majstor Aca da je upali. Plavko tog jutra sedne na svoj motorić i padne posle dva metra i razbije čelo i koleno. Iza toga se spakujemo i krenemo lepo u konvoju. Napred je išao plavo-žuti pikap , u njemu Plavko i Mića, za njima moja Bela lađa i u njoj Jefta sa malim Nikolom i sa mnom, iza nas u zastavi 128 Zoran sa devojkom Danijelom i mojom ženom Anitom.Bilo je renoviranja na ibarskoj magistrali. Ko je tamo putovao zna kakvi visovi okružuju Ibar, to nema veze sa ravničarskom Moravom kojom mi plovimo.
   Dočekala nas je velika gužva u saobraćaju na našem cilju, mnogo veća nego prošle godine , pa smo se namučili da nađemo mesto za parking. Zoran je uspeo da se parkira u blizini centra zbivanja, Plavko i ja smo se spustili 200m uzvodno na blago proširenje puta. Inače je Ibar izgledao fantastično, penušali su se talasi, struja je bila brža nego prošlog leta. Sa razglasa se čula super muzika, mada glasnija nego što treba. A na visokom brdu je dominirala srednjevekovna tvrđava Maglič. Dok smo prenosili naše stvari , dvadesetak mladića je nosilo svoj ogromni sklepani splav uz galamu i svi su nosili bele majice na kojima je pisalo ime njihove ekipe »ALCOHOL UNITED«. Gungula, preglasna muzika i brza reka su nas bacili u trans i oduševljenje.
   Međutim, nismo računali da su se učesnici ovogodišnjeg spusta u takvom broju već sjatili i okupirali kamp mesta, pa praktično s naše strane Ibra nije se imalo gde. Zoran je poveo lepši deo ekipe preko visećeg mosta da tamo podižu logor. Mi ostali smo montirali splav negde uz obalu i vezali ga za jedno drvo da ga nemirni Ibar ne odnese. I tu kad smo spuštili splav u vodu, upadne nam flašica od pola kila rakije u vodu. Pošto je bila plastična zaplovila je, meni se učinilo da mogu da je dohvatim i kako se nagnem, tako se naglavačke prevrnem u Ibar onako u odelu i čim uhvatim flašicu podignem je visoko pa sam bio u pozi kipa slobode; pomrli su od smeha oni s druge obale kad su videli zašto sam upao do kukova u vodu. Nije mi za drugo bilo nego za stari aparat pokojnog oca koji se načisto okvasio i ostao van funkcije na ovom spustu. Inače je bilo onih koji su sami plivali, struja ih je nosila velikom brzinom nizvodno, oni smeliji su skakali sa visećeg mosta. Prejaka je atmosfera, imalo se šta videti, ali je trebalo doći ranije.
   Pređemo svi most i pomognemo u podizanju logora, šatora i paljenja vatre. Zoran je otišao do kola po moj tomahavk, koji stalno nosim u kolima. Većina ljudi je imala sekire i svi su se peli po brežuljcima i sekli drveće jorgovana, dovlačili do svoje vatre. Kraj nas su pekli prase. Stalno su pristizali novi ljudi. Ja sam sušio odelo pored vatre i tu izgoreo majicu. Većina naše posade je pošla da se penje uz strmo brdo da se slika na tvrđavi i da uživa u živopisnoj panorami doline jorgovana. Anita nije htela da se penje, pa smo nas dvoje ostali da spremamo roštilj. Posle su nam rekli kako su nas odozgo slikali kroz dvogled jer smo bili sitni golim okom. Pristigla je poveća grupa Beograđana sa 10-ak šatora i velikim brojem vesala. Kažu da su tog jutra krenuli iz mesta Ušće i doplovili do nas, do Magliča. Nisam znao da je taj deo plovan osim za stručne kajakaše, ali fenomenalni ovogodišnji vodostaj je to čudo učinio mogućim. Pridružio mi se kraj vatre jedan od Beograđana koji je takođe upao u Ibar da se suši.
   Padala je noć, a muzika nije ni trena prestajala, svaka čast muzičkom uredniku, pesme su bile boli glava; i stare i nove, domaće i strane, manje je bilo narodnjaka. Pored nas je bio i tunel i železnička kućica i voz je prolazio i veselim piskom pozdravljao sve nas, činio ovu veliku ludnicu kompletnom. Srbija je bila na Ibru tog dana, pijančilo se, slavilo, ludovalo, došlo se sa svih strana, nikad u ovolikom broju. Histerija zvana Veseli spust žari i pali naše ionako usijane glave. Smatra se da je ova manifestacija nešto između Sabora trubača u Guči i omladinskog festivala EXIT u Novom Sadu. Sve u svemu, alkohol i lake droge nisu mogle da mimoiđu ovaj veseli skup.Izgladneli studenti pored nas su satima pevali naglas ljuljajući se zagrljeni u kolu oko praseta koje se siroto peklo, nisu mogli da dočekaju. Pun mesec je činio tu noć nad Ibrom čarobno lepom. U našoj blizini je nešto ličilo na šank; sutra sam čuo da je to bio splav od džinovskog kvadra od stiropora, koji je bio divno plovilo, a na suvom su se svi oslanjali i pili preko njega.
   Svuda oko nas je mirisalo na roštilj. Naša ekipa se vratila sa tvrđave oduševljena i radosno navalila na ćevape koji su prvi bili gotovi, Anita i Danijela su spremile salatu, kuvale kafu na mojoj plinskoj bočici, pivske flaše ispred nas; bili su to idilični trenuci. Pregladneli studenti su upravo rasturili kolo i kao amazonske pirane čerečili prase bez milosti, bez pesme i bez disanja , kao da im neko meri vreme. Muzika je treštala, kažu da nije gašena od sinoć, a nije ni te noći.
   I sve ima svoju svetlu i tamnu stranu, ali Anita je te pijane noći videla tu tamnu i rešila da se vrati kući. Videla je samo one kako podriguju od hrane, kako povraćaju od pića, kako s olakšanjem mokre po grmlju na sve strane, one koji se deru i šenluče, padaju u komu pa ne mogu da ih povrate. Vrlo nerado je Zoran spakovao svoje i Danijeline stvari i pošao kući. Iako nije imao čamac za plovidbu, njemu se sve ovo neverovatno svidelo i nije mu se išlo kući, iako je mislio da se uveče vrate. Sa baterijskim lampama i prtljagom smo po svežoj noći kroz gužvu krenuli polako preko visećeg mosta, jer se Danijela jako plašila pa je i zec Anita bila primer hrabrosti. Nikad njih dve neće zaboraviti tu noć kad su prelazile preko mosta gde nedostaje pokoja daska, gde je uvek tesno jer se prelazi dvosmerno. A na razglasu se upravo vrtela pesma Ramba Amadeusa »Čobane, vrati se, ovce tvoje, ne mogu bez tebe...« i ostalo je samo dvadesetak metara da se pređe most, kad s one strane neki klinac, bukvlno divljak, se penje na viseći most i skače iz sve snage ko nezdrav i urla i đipa ka nama. Viknem na njega i parališem ga u trenu da se osvesti da nije sam i da ima i onih koje se plaše. Tek će njegov pajtaš za njim na most isto da skače i urla, pa sam i njega morao da smirujem. Tako srećno pređemo preko i razgledamo tu masu sveta kako spava u svojim čamcima pokrivena ćebadima i vrećama, oni spavaju a muzika trešti iz sve snage.Tu ima i mini kafanica, sedi se pijanči, a jedan sa majicom na kojoj piše Velika Plana hrče za stolom.Veseli omladinci đuskaju u masi ispred razglasa, a u toku je pesma »Mi plešemo cijeli dan i noć« od Prljavog kazališta. Smejemo se Zoran i ja, on slika svojim digitalnim aparatom. Jedva se izvukao kolima jer su ih zatvorila druga parkirana kola i ispratim radosnu Anitu, neispavanu Danijelu i razočaranog Zorana. Kasnije smo čuli da su uz puno sreće stigli u Kragujevac jer im je tako reći pred kućom pukao kaiš na kolima oko 5 ujutru.
   Ja sam obišao naš splav i razgledao kamp; sve je ličilo na veliku razuzdanu bandu. Bilo je omladine koja se vatala ispod mosta, neki su spavali na zemlji bez pokrivača a bilo je sveže, sedelo se oko vatre, pilo i pušilo. Ja sam poput nekog dežurnog oficira sve obilazio redom i odmeravao pogledom. Još je bio onih koji su se peli na tvrđavu sa koje su svetleli jaki reflektori. Ali i mene su posmatrali i ocenjivali: »Ovaj neki u Indija fazonu« prokomentarisali su pokraj jedne vatre. Šetao sam sa šeširom na glavi, ogrnut ćebetom i nosio sam veliku plastičnu čašu vina i ispijao je usput. Zvali su me sa onog šanka da se pridružim. Studenti su spavali, a oko zgarišta njihove vatre bile su oglodane kosti i drugi ostaci raskomadanog praseta i bio je to jako smešan prizor. Još se odnekud vikalo i svađalo, kamp je s mukom pokušavao da spava jer muzika nije smanjivana a šlag na tortu je bio kad je voz pristigao iz tunela, a mašinovođa, očigledno namerno, zapištao i probudio sve živo i mrtvo ukrug.
   Negde pred zoru sam legao pod šator i ja, ali mislim da osim žmurenja nisam pošteno zaspao.

DAN DRUGI: Ibarska havarija

   Oko sedam sati sam se četvoronoške izvukao iz šatora a logor je s mukom proživljavao poslednje trzaje sna, a glasna muzika nije prestajala cele noći. Popeo sam se na tvrđavu na vrhu brda odakle se pružao najbolji pogled na to predivno, veličanstveno jutro nad Dolinom jorgovana. Dan je zaživeo odavno ali pre devet nije sunce moglo da nadvisi planinske vrhove na istoku. U vrećama su spavali omladinci na hladnim zidinama tvrđave Maglič, oni kojima se tu svidelo, pošto šatore nisu ni imali.
   Dole kraj reke se se čula Bajagina himna splavara sa Ibra, priča se da je i novoizabrani predsednik Srbije Boris Tadić došao na otvaranje Veselog spusta. Polako su počeli da se nadvijaju dimovi sa obala - splavari su se budili i počeli da raspaljuju roštilje. Autobusi su pristizali sa nepreglednim brojem splavara koji nisu zanoćili sa nama a zajedno ćemo startovati ovoga jutra. Na drumu su se non stop istovarali čamci i splavovi iz vojnih kamiona. Bilo je vreme da siđem do logora.
   Poput Plavka i Miće sam se spuštao najkracim mogućim putem (čitaj »najopasnijim mogućim putem«) u podnožje okomitog brda, ponekad četvoronoške. To me podsetilo na dečačke dane, ali je lepo što tu čovek aktivira mentalne i fizičke sposobnosti koje retko ima prilike da koristi.
   Posle kafe i doručka smo spakovali šator i sve ostalo i sve to preneli preko mosta do kola. Na drumu je bila neverovatna gužva, ali i na vodi, jer je start počeo. I tada kad smo poneli sve što treba na splav, đavo koji nas je pratio cele nedelje se javio ponovo i doneo bes na naše lice; zadnja guma našeg splava je pukla. Ne treba da Vam pričam kako nam je bilo, poludeli smo. Oni iz šatora najbližeg našem splavu kažu kako su neki splavari pri nespretnom startu snažno udarili u naš splav i da je od udara pukla naša zadnja guma, a oni su bez brige nastavili dalje... Mića je startovao čamcem i izgubili smo ga iz vida. Bespomoćno sam gledao druge splavove kako odmiču, nadajući se da će nas neko primiti sa sobom ko ima mesta. Plavko je besno povikao na mene: »Jel misliš da preduzmeš nešto ili samo da gledaš?!« Bolje da mi je udario šamar nego što mi je to rekao. Odmah sam seo u kola i išao do Bogutovca do prvog vulkanizera, molio koga god sam sreo da mi nađe gumu, a nije guma bilo 100 km u krug, jer se to sve za Veseli spust razgrabi. Godinu dana čekam ovaj dan, da li je moguće da nećemo učestvovati!?! Da li je ovo kraj, da li je trenutak za predaju?
   Vratio sam se na start gde se gužva razredila, muzika utišala, ljudi je ostajalo sve manje, još retko koji splav je trebalo da isplovi. Doneli smo očajničku odluku da razmontiramo splav, izbacimo sedišta i plovimo na samo jednoj gumi ispod drvene osnove. Nije to bilo baš mnogo pametno ni sigurno rešenje, ali smo se uzdali u moravsko iskustvo i u vekovni srpski pobednički duh ( čitaj » inat «).U toj brzini nismo ni ostavili Jefti novac i dokumenta, kao što uvek radimo. Ovako nešto nikad i nismo radili. Povezali smo gumu kako treba i posedali da balansirano jedan drugom a Jefta je sa obale držao konopac ako popadamo da nam splav ne pobegne. Međutim, nismo se prevrnuli pošto smo seli i veselo smo mu rekli da nam pusti uže i da nas čeka na cilju, jer nas je voda brzo povlačila. A đavo kao senka uz nas! Jefta ispusti konopac kad se on krajem zakači za pištaljku oko vrata maloga Nikole i poče da ga vuče sa obale u vodu... Jefta je brzo reagovao i oslobodio konopac, ali smo se svi na tren presekli jer kočnice na Ibru ne rade. Odahnuli smo.
   Pored nas su tri mladića upravo potanjala sa gumenim čamcem i psovala i za nih se spust završio na startu. Mi smo startovali sa punih sat vremena kašnjenja, sat vremena beznađa iza celog spusta, bez muzike i galame, praćeni samo žuborom Ibra, usamljeni kao i uvek na Moravi. Poredili smo brzinu Ibra i Morave i pokušavali da se opuštimo. Nije moglo – krenulo je veoma brzo je sa fantastičnim bukovima i brzacima. Ljudi moji kako ljulja, kao da smo bili na rodeu! Morali smo da balansiramo da se ne prevrne splav i da mi ne skliznemo sa strane! Celo telo smo izvijali da nam dupe ostane na splavu kad propadamo! Cela suština je da kad ljulja mora telo da nam se ponaša kao da je kompaktni deo splava, u protivnom sledi pad u divlju i uspenušalu vodu, a nema goreg mesta za pad. Nije bilo vremena ni da se dogovorimo oko taktike koliko su nas bukovi iznenadili. Reagovali smo spontano i spretno kao što treba uhodani gusarski dvojac sa Morave. Mića nam je kasnije pričao kako je na tri mesta stajao da prospe vodu iz čamca sa tih bukova, tih malih kaskada. Na šumovitoj levoj obali videli smo par puta neke pojedince kako se s mukom probijaju kroz rastinje i napreduju obalom. Nije nam isprva ni palo na pamet da su to oni koji su popadali iz svojih čamaca i da se niko nije mogao vratiti po njih jer Ibar neumoljivo nosi napred!
   Ispred Bogutovačkog mosta smo stigli i prve čamce – nismo više bili poslednji. Tu Ibar zavija, voda je spora, a iz vode MB pivo u flaši od dva litra, nekome ispalo, nama dobro dopalo i kad sam počeo da pijem, vratilo mi se samopouzdanje u potpunosti. Ponovo smo u igri, bili smo veseli, krećemo sa veslanjem, hoćemo da stignemo spust, da nas drugi vide, Gusari sa Moravu se ne daju, ne predaju! Kod narednog pešačkog mosta na obali sviraju trubači, igra kolo samo bije, splavovi staju, splavari se priključuju, hvataju u kolo, luda atmosfera, cupka narod koji nam maše sa mosta, cupkam ja ,vitlam veslom od veselja, Plavko me opominje da se uozbiljim. Da beše još jedna moja pesma, prevrtosmo se mi u vodu! Narod sedi ispred svojih vikendica i gleda nas kako plovimo i radujemo se, raduju se i oni. Smeškao se nama i đavo na koga smo zaboravili, ali nije on nas.
   Polako ali sigurno pristižemo oveću grupu plovila. Najpre splav na kome leži dečko koga su napustila četiri druga jer im je, naravno, pukla guma.Splav ovako može da nosi samo njega a da se ne potopi. Potom smo popričali sa dečkom koji je imao samo veslo i ležao u gumi, vire mu noge i glava iz unutrašnje gume kamiona. Kaže, super, je, nije hladna voda, a juče je tako doplovio od Ušća do Magliča, našeg starta. Priča kako su tamo bukovi non stop, kao na početku naše plovidbe. Tamo je dinamika bez prestanka, uzbuđenje ne popušta, gas do daske, adrenalina koliko hoćeš. Kao izgladneli vuci obavešteni o lokaciji nebranjenog stada smo Plavko i ja u transu slušali tog dečka iz gume. A moji prijatelji iz Kraljeva su pričali kako je nemoguće ploviti od Ušća zbog divljačkih brzaka, ali je fantastični vodostaj ove godine i to omogućio!
   Ibar je postajao dublji i brži, matica je skoro bila jednaka celom širinom reke. Onda smo naišli na najveće nesrećnike spusta; jedan splav se zadnjom gumom pošteno upecao za drvo koje je virilo iz vode na mestu gde je jaka struja. Na njemu su bespomoćno stajala dva mladića i dve devojke i tražili da im dobacimo nož ako imamo. Ibar ih je vukao jako napred, a drvo ih još jače kočilo, guma niti puca, niti da se drugačije oslobodi. Samo nas je voda odnela pored njih, nismo mogli da im pomognemo. Dežurni motorni čamac koji rešava takve slučajeve je odavno otišao napred i niko ne zna kako su se oslobodili ti splavari. Nije bilo tu za plivanje, jer te struja samo nosi napred i do obale se ne može bar za 100 – 200 metara nizvodno. Bilo nam ih je žao, ali nismo im bili od pomoći. Ne znaju svi da veslaju, a plove Ibrom, mi smo na Moravi naučeni da na vreme eskiviramo opasne prepreke.
   I tamo gde voda nije bila ni brza ni opasna, gde nema više ludih bukova, gde nema nevolje na pomolu, ja sam samo skliznuo na stranu i upao u Ibar, Plavko je pokušavao da priđe obali. Sa glave mi nisu spadali ni šešir ni naočare, u jednoj ruci mi veslo a u drugoj osvojeno MB pivo, tek toliko da ne mogu da plivam. Po logici naučenoj iz bajki koje sam čitao kao osnovac, ostavljam Ibru pivo koje mi je doneo i doplivavam polako do splava. Kako je bio nestabilan za manevar penjanja iz vode, ja prevrnem i Plavka i tu on izgubi jednu papuču i majicu, jer smo zbog vrućine sve poskidali sa sebe. Pristanemo uz šumovitu obalu i lepo se organizujemo da uspostavimo ravnotežu, pa nastavimo plovidbu. Veslamo brzo, pristižemo druge, pretičemo sve što možemo i posle kilometar pristižemo MB pivo, po proverenom moravskom receptu! Dobro je, snalazimo se i posle drugog nokdauna! Dva iskusna moravska vuka ponovo pretiču Ibrom! Narod polako prepoznaje tekst sa naše gume »GUSARI SA MORAVU« i kliče nam sa neskrivenim simpatijama! Vole nas i oni pijani iz Požarevca što vide svoje Moravce, kliče nam i narod sa Ibra jer su ovde retki gusari sa glavne srpske reke. Istina, više nam je priličio naziv »moravski brodolomci«, ali smo i ovako hendikepirani spretno upravljali i veselo pozdravljali sve koje ostavljamo iza sebe.
   Sada smo već pristigli gužvu i tek sada doživljavamo punu atmosferu ovog karnevala na vodi. Na obalama se šuma razredila, ima puno publike, ima glasne muzike i roštilja, ne zna se više gde je zabavnije, na kopnu ili na vodi, stoga mnogi pristaju i pauziraju. Pretičemo i Slovence koji su bili u narandžastom gumenom čamcu opremljeni vrhunski, svi sa prslucima za vodu i veslima, kao za Lim ili Taru. Znaju oni dobro da u njihovoj deželi ako i ima ovakvih reka, nema ovakve fešte ni atmosfere! Zato i dolaze na Ibar, zato dolaze u Guču! Mi se kod njih tako lepo nećemo nikad provesti kao oni kod nas.
   Ima splavara u raznoraznim duhovitim dresovima, sa glupim šeširima u tesnim majicama sa kretenskim kravatama. Neki su nosili gumene narandžaste krune, očigledno rekvizite navijača holandske reprezentacije u fudbalu. Neki stariji, osedeli splavari su vezali grdne gume oko prave kade i okitili glave praznim konzervama piva vezanim kao neka kapa i ludovali kao deca. Na jednom splavu je bila prava lutka balerine i kad su udarili u drvo, Ibar im je odneo lutku. Mi smo se potrudili i pokupili lutku iz vode i vratili im je, a daleko im je pobegla, jer je Ibar postajao sve brži, čini se. Mnoge je bacao u granje sa obale ili sa malenih ada, ljudi su gubili kontrolu nad vodom u opštoj euforiji pa ih je tresnula koja grana. Gužva je, sudaramo se sa drugima i odbijamo, idemo brzo, super je, dovikujemo se sa veselim saputnicima na drugim splavovima. Na jednom je kamera, snimali su baš za kanal 9 TV iz Kragujevca, ali su nam umakli i nisu videli da na našem zadnjem delu splava piše na registraciji KG*244-447. Bilo je zabavno, bližila se Mataruška Banja, cilj naše plovidbe.
   Ali kad smo prišli na oko kilometar do cilja, đavo je rešio da nam zada konačni udarac; na našem putu su se upravo sudarila dva velika čamca i totalno nam preprečila put. Nosila nas je voda jako brzo, veslali smo da obiđemo nastalu prepreku koliko smo mogli, ali smo snažno udarili u crni čamac, dovoljno da se naša krhka ravnoteža naruši prevrnuli smo se unazad... Pali smo naglavačke ali se i ceo splav prevrnuo i osetio sam kad se prevrnuo da me udario po glavi, ali ožiljak kasnije nisam pronašao. Plavka je sa splavom voda vukla ka obali, mene ka sredini Ibra koji je nemilosrdno divljao napred. Bila je dubina preko metar i po, ali je na dnu bilo stenja i kamenja po kome su moje noge bivale izubijane non stop, čas u kolena, čas u cevanice, Ibar me zgrabio pod svoje i osetio sam svu njegovu nemilost. Nije moglo da se stane, jer voda surovo nosi, nisam mogao da plivam sa veslom u jednoj ruci da pobedim struju tek tako. Plašio sam se da me ne poklopi neki čamac, okrenuo sam glavu i telo suprotno od toka reke i udarao opet noge, pa jednom glavu o stenu koja viri, a nikako da stanem, mislim da nikad nisam bio bliži davljenju. Plavko se uhvatio za prevrnuti splav a posvuda su plovile naše stvari; najpre dušek predviđen za spašavanje koji je najbrže odnela voda, plovile su moje izuvene sandale i majica i moje drage kratke pantalonice sa parama i Plavkovom ličnom kartom.... Pokušao sam da ga upozorim da ih pokupi dok ne potone, ali mi je Ibar zatvorio usta i podsetio me da ćutim i da spašavam živu glavu. Video sam samo kako je naše nađeno MB pivo doplovilo do drugog splava 50-ak metara ispred nas i vidno obradovalo jednog spavara koji ga je trijumfalno digao iz vode, a dok se smejao, prepoznao sam da to đavo likuje nad nama gusarima... Malo sam se koncentrisao i zaplivao ka obali sa jednom rukom a u drugoj sam čuvao veslo, koje je bilo važno kao oči u glavi na ovoj brzoj vodi. Plavko se zaustavio i ustao do kolena i pokušavao da prevrne splav kako treba, probio sam se do njega sav zadihan i nije nam bilo prijatno. – Ua, gusari ! – zlurado su nam se rugali sa jednog splava neki što smo ih pretekli, a mi smo opet u tome prepoznali đavolov glas. A kad smo vratili splav u plovno stanje, dobili smo i aplauz podrške od onih koji su se solidarisali sa nama. Dobrih nekoliko minuta je trajala naša borba sa Ibrom i bili smo u centru pažnje svih okolo. Na splavu su bili sačuvani samo moj stari izbušeni holandski dušek i srpska zastavica. Neverovatno da meni nisu spale naočare u svom haosu, a moj slameni šešir, sav mokar još mi je bio na glavi, a oko vrata mi se nije pokidala uzica dvogleda! Slaba je to bila uteha, naši evri i dinari ostaše ribama, a Plavko je posebno žalio za ličnom kartom kojom podiže platu i sve ostalo... Njegov razočarani pogled je slao poruku gorkog poraza, varljiva gusarska sreća nam je ponovo okrenula leđa i od tog trena Veseli spust se za nas pretvorio u neveseli. Sećao sam se propovedi kaluđera koji nam je autoritativnim glasom u jednom manastiru besedio: » Ne idite nikad u opasnost, uvek birajte miran put«!
   Brzo nas je voda donela do cilja. A tamo, naroda kao nikad. Stotine njih samo na mostu, a na obalama nekoliko puta više. Radoznala lica dočekuju naša plovila, Jefta kaže da nas ne bi primetio u tolikoj masi splavova i čamaca da nismo imali natpis na našoj legendarnoj, jedinoj gumi koja nije pukla ove nedelje. Čini mi se da nije bilo tužnijih od nas u onolikoj gužvi. Kad mi je Jefta priznao da mi je dobro ogrebao kola o grmlje, moj osećaj poraza je bio još potpuniji.
   Na cilju se delio vojnički pasulj za bonove koji su nam takođe potonuli, ali su kuvarice imale milosti za nesrećne gusare. Sretali smo poznata lica iz logora i svi su bolje prošli od nas. Ništa nam nije moglo popraviti razočarenje.
   Kući sam se vratio bos, samo u kupaćim gaćama i šeširu, kao da sam se vraćao iz neuspešne posete kockarnici, a ne sa veselog događaja.

REZIME

Sutradan sam od vulkanizera dobio novu gumu za iscepanu, kako je i obećao. Na srećan način istog dana sam zaradio neplanirani novac i po gusarskoj solidarnosti podelio sa Plavkom pa smo izvadili štetu.
   Posle svega par dana je Plavko pričao kako je bilo fenomenalno na Ibru, da sledeće godine na spust vodi celu porodicu. Sve loše smo zaboravili i tako objavili crnom đavolu da smo ipak igrali 1:1 protiv njega u nezaboravnom meču sa puno preokreta.
   Možda Vam je malo jasnije posle ove priče šta je to što me nedoljivo mamilo na Moravu i Ibar ove sezone splavarenja i zašto mi duša igra kad god o tome pišem.